НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

4.1.1881. – Рођен српски православни теолог и беседник Никола Велимировић,

познат по монашком имену Николај, епископ жички и охридски од 1919. до 1944., према многима најумнији српски монах после Светог Саве. По завршетку студија теологије у Швајцарској докторирао је теологију на универзитету у Берну, после чега је дипломирао филозофију на енглеском универзитету Оксфорд и докторирао у Женеви. По повратку у Србију постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. се замонашио, а потом је завршио Духовну академију у Петрограду. Први свјетски рат провео је на Западу као изасланик српске владе, објашњавајући западној јавности и владама суштину праведне ослободилачке српске борбе против аустроугарске царевине. Између два свјетска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде. Покренуо је обнову манастира, посебно у Овчарско-кабларској клисури, названој Српска Света Гора. Знатно је допринио спречавању југословенске владе да прихвати Конкордат с Ватиканом. Нијемци му нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, конфинирали у манастир Љубостиња, потом у манастир Војловица. С патријархом Гаврилом /Дожић/ 1944. је заточен у логор Дахау и они су били једина два црквена великодостојника у Европи послата током рата у концентрациони логор. Као непомирљиви противник комунизма, послије ослобођења Југославије није се вратио у отаџбину, сматрајући да ће народу више помоћи у емиграцији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља”, често је говорио. Умро је 1956. у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији /САД/, а сахрањен је на српском народном гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу. Мошти су му пренесене у завичај 1991. Дјела: “Религија Његошева”, “Беседе под гором”, “Изнад греха и смрти”, “Душа Србије”, “Србија у светлости и мраку”, “Духовни препород Европе”, “Агонија цркве”, “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије”, “Охридски пролог”, “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави”, “Христе, дођи у Азију”, “Индијски Савле”, “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван”, “Једини Човекољубац” /недовршено/.